Povești din culisele baletului, între artă, improvizație și magie
de Gabriela Teglaši Jojkić – Serbia (articol publicat în limba română și sârbă de către Adrian Scriminț)
Există un moment în viața fiecărui dansator când costumul devine mai mult decât o piesă de scenă – devine parte din poveste. Și nu vorbim doar despre broderii, panglici sau straturi de tul cusute cu migală, ci despre tot ce se întâmplă în spatele acelui moment în care cortina se ridică.
Pe scenă și în afara ei, baletul trăiește în dualitate. Iar în mijlocul acestui univers se află și costumierele, croitoresele, crochiurile de început, probele, nervii de dinaintea premierei și, desigur, balerina care visează la un costum care să „simtă” mișcarea odată cu ea.
Când aveam nouă ani și am fost invitată pentru prima dată să particip la o producție în Teatrul Național din Novi Sad, emoția celei dintâi probe de costum a fost copleșitoare. Era începutul unei relații speciale: între mine și personajul pe care urma să-l port pe mine.
Costumul nu e doar ceva ce îmbraci – el trebuie să te completeze. Să-ți respecte corpul, să îți amplifice intențiile, să nu-ți taie respirația (la propriu), și – foarte important – să nu-ți încurce partenerul în pas de deux! 😅 De aceea, fiecare detaliu contează: croiul, greutatea, lungimea, poziția umerilor sau a taliei. Poate părea un moft, dar în balet, confortul e cheia expresiei libere.
Îmi amintesc că, odată, nu am mai avut răbdare să conving creatoarea de costume că lungimea nu mă avantajează… așa că m-am dus acasă și am tăiat, cu foarfeca de unghii (!), zece centimetri de tul, muselină și dantelă. Neregulat, evident. Am mărturisit totul a doua zi în croitorie și, după un val de reproșuri binemeritate, am primit înapoi un costum mai potrivit – și o lecție de viață. Nu se face, știu. Dar nici nu poți dansa în ceva ce nu e „al tău”.
Adevărul este că magia costumelor vine din munca incredibilă a unor oameni ca Mirjana Stojanović-Maurić – creatoarea a zeci de costume de balet în Teatrul Național Sârb. Ea nu doar îmbracă dansatorii – le înțelege rolurile, nevoile, corpul, stările. Petrece ore întregi în ateliere, încropește soluții în lipsă de buget, reinventează rochii vechi, transformă tulul transpirat în rafinament și, uneori, salvează întreaga producție cu o cusătură bine plasată.
Desigur, nu lipsesc nici momentele de criză: costume pierdute cu câteva minute înainte de spectacol, costume care nu mai încap sau „costume-surpriză” când sari în ultimul moment în rolul altei colege. Când am dansat într-un spectacol în Italia, am avut un costum mai mare cu două numere. M-a trântit în toate direcțiile! Dar n-am avut de ales – și, aparent, am ieșit cu bine, după cum au scris și ziarele. 😅
Într-un teatru, improvizația e la ordinea zilei. Lipsa de fonduri e constantă, dar pasiunea nu lipsește niciodată. În 1999, când am reluat spectacolul Balul cadeților, costumele vechi erau atât de uzate, încât am reușit cu greu să obținem bani pentru a le înnoi măcar partea superioară. Mirjana a făcut din ele opere de artă, și fotografiile au ajuns chiar pe coperta revistei Dance Europe.
Pentru noi, dansatorii, costumul nu e doar o piesă de vestimentație. E extensia personajului. E ceea ce ne face să ne simțim demni de aplauze. Când o balerină se transformă într-o lebădă sau într-o regină, costumul trebuie să vorbească înainte ca ea să înceapă să danseze.
Iar în spatele fiecărei panglici care strălucește în luminile scenei, stă o echipă întreagă. Oameni care nu se văd, dar fără de care niciun spectacol nu ar putea avea loc. Așa că, data viitoare când aplaudați o reprezentație, gândiți-vă și la acele mâini nevăzute care cos frumusețea în tăcere.
🪡 Notă finală: Creațiile Mirjanei Stojanović-Maurić se regăsesc în volumul Balet – primii cincizeci de ani, o adevărată cronică vizuală a baletului din Novi Sad.
И на балетској сцени и ван ње
Многи балетски животи и различите играчке судбине долазе у додир са тканинама које чине костим. Тил, муслин, свила, брокат, штрас, чипка, плиш и многи други материјали повинују се замислима костимографа. Балетски уметници који су уметничке врхунце остваривали у Српском народном позоришту, али и они који су славно име проносили светом, играли су у костимима које је баш за њих осмишљавала костимографкиња Српског народног позоришта Мирјана Стојановић-Маурич.
У мојој свести промичу слике из младости када сам тек закорачила у велико здање Српског народног позоришта. За деветогодишњу ученицу балетске школе која је добила позив од кореографа да својим присуством допринесе стварању нове представе већ је част, а прва костимска проба и директан сусрет са ствараоцем костима за почетника су велико узбуђење. Чин који се не налази у програмској књижици је креирање и шивење костима по мери, а значајан је скоро толико, колико и сам излазак на позорницу. Јер, живот позоришни стално је двојство, сучељава живот на сцени и онај иза ње.
Јављају се слике које су обележиле моју играчку каријеру. Дешавало се да од тежине улоге коју месецима спремам будем толико уморна и видно узрујана и онда када ме позову на костимску пробу. У данима припрема, вредне руке позоришних кројачица, бивају неправедно критиковане, али не зато што оне свој посао не раде добро, већ зато што костим у настајању треба да поднесе сав терет рада из балетске сале. Нервоза пред премијеру код уметника је толико присутна да су им у тим тренуцима криве и скице костимографа и тај тил који нема добро држање, криве су и све те вредне руке кројачица које одједном не знају ни да кроје ни да секу ни да шију тај, само мој, костим. А истина је заправо другачија. Пришивање многоредног тила на круг од жице, позоришним кројачицама одузима сате и сате. Спретним рукама, оне „цигују“ и пришивају слој по слој танке, мрежасте тканине, а онда, на горњи део костима, додају апликације од перја. Иако се све одвија у кројачници, под будним оком костимографа, у току повремених костимских проба, сваки нови детаљ на пачки води балерину све ближе облацима.
Нешто посебно је бар једном у животу обући балетски костим – пачку*, која је саставни део другог и четвртог чина чаробног балета „Лабудово језеро“. Али није пачка једини балетски костим који се носи у представи. Играчи у сали вежбају у трикоима и којекаквим крпицама, утопљавају се вуненим грејачима и све до прве костимске пробе, углавном не знају како ће им изгледати костим за улогу коју спремају. Прво угледају скице костимографа, које тек наговештавају како ће све да изгледа када буде готово. Први одлазак у позоришну кројачницу се своди на тек скројену хаљину, са видним обрисима кројачке креде, прошивену концем за фирцање, из које још вире шпенадле. До завршетка костима уметници се позивају још неколико пута на пробу, али тренутак када је по распореду прва Главна проба је чудесан. Тада се тек угледа костимографско умеће, сва раскош талента и машта која створи одевну лепоту достојну улоге.
У балету је пракса то да се за сваку солистичку улогу одреди и алтернација. Када је на располагању довољно људства, и за ансамблске деонице се одређују замене, односно резерве. Показало се, безброј пута, да је добро имати резервну балерину или балетског играча, јер се све „људске“ ситуације догађају и њима. А при високом степену ризика од повреда, који је, као фактор изненађења, увек присутан, потребно је бити колико-толико спреман. Само један неопрезан корак, може довести до неочекиваних компликација! У позоришту треба изнаћи и довољно новаца, да се за сваку замену сашију костими по мери. То је, углавном, могуће када се из темеља ствара нова премијера. Али, временом, током играња представе, из милијарду разлога долази до многобројних претумбација, те често треба бити чаробњак да би се, и уз мали број присутних људи, извеле поменуте комбинације. Велики је број улога које сам учила на сам дан извођења. Како су и балетски уметници живи људи, бивају понекад болесни, толико да не могу да одиграју представу. Мисле да могу, а онда, у последњи час, схвате да нису способни за такав напор, па тек неколико сати пре представе јаве да неће доћи. Онда, у термину за пробе, који се на радном распореду налази под називом „по потреби“, почиње брзо учење за „ускакање“. Како-тако, научи се. Међутим, „увлачење“ у туђи костим доноси додатну секирацију, али и смех. Већи, ужи, дужи, краћи…, „струк ниско на боковима“, „спадајућа рамена“, предугачки рукави… Страшно! Збуњује и деконцентрише балерину, а нарочито њеног партнера. Иако то реално није могуће, балетски костим се, јадан, као жива твар, на лицу места, и у мери колико је изводљиво, прилагођава новом власнику. Нема му друге! Веште гардероберке евентуално стижу да ручно сузе неке делове, али – то је све. У таквим приликама, жмурила сам над појмом „удобно“, а да би ми било лакше, сећала се оног доброг старог вица „…Види оног кретена, што има супер одело!“.
О томе колико је умешности потребно при стварању балетског костима, може да говори само костимограф. Не могу да се не сетим представа у којима сам, услед смањеног броја људства, играла по неколико улога. Брза пресвлачења су ме трансформисала из лика у лик. Знала сам да, у шали, замолим маестра да прелазни, само музички део, диригује спорије, како бих стигла да се пресвучем. Луда јурњава до салона поред позорнице, где су ме спремно чекале фризерке и гардероберке задужене за мој изглед, помагале ми да се комплетно пресвучем и да на време стигнем на свој следећи излазак на сцену! Време за промену мерило се секундама, а све се одвијало у махнитој брзини. У журби, несвесна свог изгледа, знала сам да питам прву колегиницу или колегу до себе: „Је л’ све на мени?!“
Сада ћу да признам да сам костим једанпут сама скраћивала. Нешто ми понестаде снаге да убеђујем Мирјану како ми намењена дужина не стоји лепо, па сам, после прве костимске пробе, однела „хаљину“ на „малу“ преправку. Тада још нисам знала за изреку „двапут мери, једанпут сеци“, па сам прилично тупим маказицама за нокте одсекла десет сантиметара слојева тила, муслина и чипке, и то – неравно. Кажем да сада признајем. Ма, још тада сам, у кројачници, све признала, кад сам однела костим на дораду. Издржала сам све прекоре. Вредело је, јер сам заувек решила све касније недоумице о изгледу мојих костима. То се нипошто не сме радити, знам. Али се не сме ни изаћи на позорницу и играти у нечему што не пристаје балерини, па још – солисткињи! Мој резон је тада био овакав: ако се костимографи толико труде да ускладе и најмањи детаљ на костиму, тако да одговара добу о којем говори представа, а сценографи проводе толико времена у позоришним радионицама не би ли, увек са мало новца, направили аутентични декор, онда и ја треба да се уклопим у лепоту дела које се ствара.
Конкретно за балерину би могла да важи изрека: „Једи да задовољиш себе, одевај се да задовољиш друге!“ Може да носи шта јој се прохте. Згодна је и складно грађена, мало шта јој не стоји лепо и посебна је у свему што стави на себе. Све уме да носи. То није ништа чудно, јер на позорници годинама носи прегршт лепих, скупих, необичних, само за њу креираних костима, плаштова, крила… Проводи сате у кројачници, уз костимографа, док, у још недовршеном костиму, корзету или још само на „цртежу“ чека да се на њега пришију чипке, мреже, сјајне траке, тилови, муслини и сатени. Верујем да је балерина изазов и инспирација за ствараоце одеће, јер и сама уме ненаметљиво да предложи решења за мноштво детаља.
Хтела сам да избегнем многа подметања која се могу сврстати у појам сујете. Ипак догађа се да, у тренутку када балерина треба да се обуче за излазак на сцену, костим волшебно нестане! Нема га! Није окачен на вешалици, није на столици, није на шивењу или на хемијском чишћењу… Нестао! Као што се каже, „пропао у земљу“! Представа касни, тензија расте, костим негде недужно чека да се обуче. Тражење креће од подрума, до тавана, и то чине сви: преплашене гардероберке, устрептала балерина, асистенти, костимограф, кореограф…, а и обезбеђење се позива у помоћ. Падају питања, попут: „не могу да верујем, коме треба плави костим за пас де троис?“, „где си га оставила?“, „да ниси случајно…?“. Инспицијент силази у доње гардеробе, по трећи пут. Враћа се за пулт и јавља развођачицама да каснимо с представом. Оне, опет, умирују публику. Дирегент чека. Чланови оркестра чекају. Сви балетски учесници, загрејани, пробају и оно што иначе не би, одржавају топлину мишића и целог тела… Нервоза свуда! Псовке пљуште, галама и вика, мира нигде… Лабуди, Принцезе, Коломбине, Пажеви и Краљице, Концерт-мајстори, Прве виолине, харфисткиње и флаутисти, тимпанисти и тромбонисти…, више нису уметници. Претварају се у љутите људе. Не разумеју ништа, јер нису у стању. Толико су бринули о овом тренутку, толико су непроспаваних ноћи поклонили уметничком извођењу за то вече, да нису ни обзирни, ни милостиви, а ни кадри да, тако изнервирани, прихвате нешто тако „обично“. Могло би се рећи – догађај. И јесте, и те какав! А онда се костим појави, као да је пао с неба! Пронађе се у закључаном, узаном, белом ормарићу, у којем никада пре није боравио, на месту где га никад раније нико не би ставио, а понајмање тражио.
Једанпут сам позвана да са љубљанским Словенским народним гледалишчем гостујем у Италији, у Трсту. Ондашњи шеф Балета у Новом Саду, извукао ме је с пробе и рекао ми како треба хитно да се одазовем позиву. Одлетела сам тамо, по магли, на сам дан представе, и, директно из авиона, стигла у балетску салу, на кратку „трчећу“ пробу. Све је деловало познато: представа у којој гостујем, људи, музика, кореографија… Да није баш тако, уверила сам се док сам играла прву представу. Шок! Костим – два броја већи, дугачак и тежак, заносио ме је на све стране. Није постојала могућност да играм у свом, то јест костиму који је креирала Мирјана Стојановић-Маурич (никако се није уклапао у замисао тамошњег костимографа, нити се слагао са већ готовим костимима осталих учесника). Те сам вечери спасавала себе, представу и име Српског народног позоришта. Судећи по добрим, позитивним критикама у италијанским новинама, канда сам успела.
Мирјана и ја смо се касније среле на обнови балета „Бал кадета“. Често се у беспарици, која није ни ретка ни неуобичајена у позоришту, костимограф претвара у мађионичара. Тада се стари и одавно заборављени костими извлаче из фундуса*, ваде се из заштитног најлона и на први поглед делују базнадежно. Види се по њима да су много пута „играли“, да су небројено пута презнојани, да су већ прекрајани и коришћени. Те 1999.године, после 16 година од првог извођења ове представе у Новом Саду, да би костими за обнову балета „Бал кадета“ добили ново рухо, Мирјана и ја смо успеле да искукамо нешто новца макар за горњи слој материјала, како би како тако дотерали већ виђене и добрано изношене костиме. Мирјанина магија је по ко зна који пут успешно изведена и публици приказана. Неколико фотографија са представе сам, оном старомодном поштом, послала у Лондон на адресу познатог илустрованог и богато опремљеног европског часописа за игру Dance Europe. Доспеле су на насловну страну!
Премијере су посебан празник за све. Њима је све подређено. Иначе комплексно планирање свих осталих продукција у једној позоришној кући се ставља у други план, а приоритет има само нова представа. И када је све испробано, спремно и урађено, нико није сасвим миран. По погледима се препознаје да сви још покушавају нешто боље да учине за важан позоришни догађај – премијеру. Наша костимографкиња Мирјана Стојановић-Маурич нас је загледала и на последњој генералној проби и пратила како се њен костим понаша током вратоломних подршки, партнерских и соло деоница, не би ли додала још неки детаљ који помаже играчима.
Праизведбе (прво јавно извођење неког новог, домаћег или страног, музичко – сценског дела) су увек биле саставни део репертоара Балета Српског народног позоришта. Генетска гостопримљивост на овим просторима, пружала је шансу многим почетницима. Поштовање изазива и чињеница да је у новосадском балету било храбрих кореографа који су нова дела правили из темеља. Она нису увек била спектакуларна (мало ко је могао да измисли нешто што није већ виђено), али су стварана тако, да спојем либрета, музике и кореографске маште заинтригирају и привуку публику. У таквим експериментима, пратећи замисли кореографа и играча, Мирјанино умеће је нарочито долазило до изражаја. Она је смишљала адекватне костиме који су, када праизведба и није баш нарочито прихваћена, били спас. Остварене креације Мирјане Стојановић-Маурич налазе се унутар корица књиге Балет – првих педесет година.
Оно што је сигурно, у сву ту позоришну „игру“, уткано је много живота, упорности, одрицања, рада, посвећености, али, изнад свега моћи да се ствари виде изнутра. Прави уметник никада није довољно сигуран да би о себи могао рећи нешто похвално. Зато су ту сви они који су упамтили дела Мирјане Стојановић-Маурич.
Нови Сад Габриела Теглаши Јојкић
14.03.2025. балетолог
*Фундус – може значити темељ зграде, благо, залиху, али у позоришту је то целокупна имовина у костимима и декорацијама