scris de Gabriela Teglaši Jojkić, adaptare în română pentru revista DansMania
În fiecare dimineață, după cursurile de balet, chipurile acelea mici și luminate ale copiilor mă umplu de o bucurie caldă, ca o rază de soare. Sunt micuți, stângaci, uneori dezorientați — dar fermecători. Părinți, frați sau bunici îi aduc de mână și împreună îi așteaptă cu răbdare. Așa este în toate școlile de balet: adulții veghează pașii viitoarelor balerine.
La început, copiii intră sfioși în sală. După doar câteva minute însă, dacă nu le captezi atenția, încep să se agite, să vorbească, ochii le fug spre tărâmuri imaginare din care cu greu mai pot fi readuși. Sunt adorabili în tricourile lor roz, cu fustițe și papucei de balet — chiar dacă încă par stângaci și haioși. Unii iau lucrurile în serios și se poartă de parcă știu deja totul — și ei sunt delicioși!
Au 4–5 ani. Sunt exact între vârstele nepoților și copiilor mei, iar legătura care se creează cu ei e specială. Ce faci cu acești micuți? Tot ce îți permite imaginația și priceperea pedagogică. Rețin puțin, greșesc des, dar totul le stă bine — mai ales pe scenă, unde toată lumea zâmbește când îi vede.
Grupa următoare e deja mai mare, 9–10 ani. Ei lucrează după metoda rusă Vaganova. Sunt la al doilea an și se vede. Păstrează ritmul, rețin combinațiile, încep să înțeleagă mișcarea și intenția.
Sâmbăta trecută, am propus directoarei să lucrăm o mică coregrafie. Aici sunt frecvente spectacolele, așa că e util să avem mereu ceva gata pregătit. Am creat zeci de astfel de miniaturi coregrafice — exerciții pentru mine, dar mai ales pentru ei. La acea oră de sâmbătă au venit doar zece copii. De obicei, sâmbăta e o zi liberă pentru ei. Dar vestea că „doamna Gabi” a făcut ceva nou s-a răspândit rapid. Sâmbăta următoare sala a fost plină.
Am profitat! Am trecut prin toate exercițiile fundamentale și, deși au obosit, au muncit exemplar. Apoi, în ultima jumătate de oră, le-am reluat coregrafia. Le-a plăcut atât de mult, încât nu mai voiau să plece acasă. După un curs lung, lent și solicitant, muzica lui Strauss le-a oferit un strop de magie.
Recunosc părinții după ochi. Unii își aduc copiii pentru frumusețea și noblețea baletului. Alții doar ca să nu „stea pe stradă”. Mai sunt și aceia convinși că fetița lor — dolofană și cu păr creț — este noul mare talent al lumii. Ei sunt cei care, după spectacole, se revoltă că odrasla nu a dansat „în primul rând”, fără să știe că am depus efort să o poziționez cu grijă… din respect față de toți. Scena nu iartă.
Apreciez cel mai mult pe părinții care privesc baletul cu admirație tăcută. Intri în sală și îi vezi — nu întreabă, nu comentează, doar privesc cu ochii mari, înțelegând frumusețea artei. Sunt minunați.
Despre profesori? Ca peste tot. Unii își inventează scuze: „mă doare capul”, „am o treabă importantă”. Nu vin nici cu febră, nici cu ghips, nici cu gripă. Dar copiii au nevoie de prezență și dăruire. Responsabilitatea, zic unii, apare abia pe la 21 de ani. Poate. Sau poate nu apare niciodată.
Dar haideți să vorbim despre cei care chiar vor să muncească.
Sunt și elevi care, pentru o simplă răceală, lipsesc trei zile. Nu și aici. Copiii din această școală sunt flămânzi de cunoaștere. Când chiar nu pot veni, anunță cu părere de rău.
Ieri am fost epuizată. Două ore individual cu eleve pentru concurs, apoi lecția cu grupa medie, apoi variații cu avansații. La final, mă simțeam „căzută”. Dar nu pot preda fără să arăt. Îmi amintesc de profesori care veneau în haine de stradă și explicau doar cu mâinile. Eu nu pot. Eu sar, mă întind, dansez odată cu ei. Am încercat să predau „cu o jumătate de picior”, dar nu mi se potrivește. Mai bine îmi dau cu cremă pe tălpi seara decât să-i las să învețe greșit. Copiii merită tot ce e mai bun. Ce vor face cu asta e alegerea lor. Dar datoria mea este să le ofer excelență.
La orele individuale, în care lucrăm variații, mă simt mai mult balerină decât profesoară. Îi învăț micile trucuri furate de-a lungul carierei. Când veneau mari balerine din Paris, Londra sau Moscova în Novi Sad, le urmăream și învățam pe furiș. Baletul e și el un meșteșug – iar eu l-am învățat în profunzime. Din păcate, multe nu se predau în școală — se învață în teatru.
În grupa cea mai avansată avem și un bărbat de 50 de ani care dansează cot la cot cu fetele de 16–18 ani. Îi admir efortul. I-am creat o variație solo. Merită.
Acasă, cos costume. Iau acul și ața, oricât de greu intră firul prin urechea acului, și încep: paiete pentru „Kitri” din Don Quijote. Când le cos eu, știu sigur că vor arăta bine. Știu cum trebuie să arate o balerină pe scenă. Îmi place eleganța. Nu mă impresionează baletele în care par îmbrăcați pentru pescuit — da, am zis-o! Eu iubesc costumul clasic, tutu-ul perfect croit, picioarele lungi, suple, în poante, iar părul să fie coafat ca la carte. Asta e imaginea care mă încălzește și mă face să iubesc baletul.
Pentru mine, în Lacul Lebedelor, Giselle, Bayadera, Corsarul sau Don Quijote, magia stă și în costum, și în grația de pe vârful degetelor. Și de asta milioane de fetițe din lume visează să devină balerine.
18.03.2025.
Габриела Теглаши Јојкић »Писма из Португала«
Одабрани одломци из књиге са балетском темом
Escola de Dança Lagos (Португал)
Када после часа балета видим та мала дечија озарена лица, осећам се као да ме је сунце огрејало. Ти мали „ми-шеви“, онако бебасти и збуњени, су толико слатки да не могу да останем равнодушна. На часове их доводе родитељи, браћа или сестре, баке или деке и сачекују их. У свакој балетској школи је тако и то су задаци одраслих према будућим балеринама. Ти мали у балетску салу испрва улазе бојажљиво. Само неколико минута касније, ако их не ставите на место или им нечим не заокупите пажњу, почињу да причају, да се комешају, а поглед им одлута некуд, у неки њихов маштарски свет и шансе да их вратите назад су мале. Слатки су у тим розе трикоима (штрамплицама), сукњицама и патичицама, а још увек су трапави и углавном смешни. Има и оних који су озбиљни, важни што су ту, па се све праве како већ нешто знају боље од других. Тек ти што су слатки! Имају око 4-5 година и делују на особе као што сам ја, које су у раскораку између деце и унучади. Шта са њима да се ради? Па шта год талентовани професор смисли. Са њима је овако: неко од свих њих нешто и запамти, али увек има оних који „греше“. Било како било, тим малим пилићима све стоји. Сви се слатко насмеју када су јавни наступи.
Следећа група су они мало старији и они већ раде вежбе класичног балета, по познатом руском систему који се зове Ваганова. И у тој групи има и ових и оних, али они су узраста од 9-10 година и већ другу годину уче балет. Озбиљнији су и прате музику, памте задате комбинације. Свеснији су свог тела и могу да разумеју шта им се каже у циљу напредовања.
У суботу сам предложила директорки да направим једну кореографију коју би радили на крају часа. Овде су чести наступи у различите сврхе и разним поводом, па је добро да имају нешто већ спремно када их као Школу позову негде да играју. Тих минијатура, кореографијица сам се ја нарадила велики број. С обзиром на то да не постоје велике играчке могућности, а све треба да изгледа увежбано, потребно је поприлично покренути вијуге и распирити машту да се направи нешто што је пријемчиво оку гледалаца, а малим балеринама интересантно. На један суботњи час је дошло тек њих десетак. И овде је субота дан када се мање ради, па клинци то брзо укапирају, међутим, у ову суботу су дошли сви. Прочуло се да је профешора Габи у суботу радила нешто ново са оних десетак девојчица и дечака, па похитали и остали, решили сви да дођу на час. Пуна сала ђака. Можда лукаво с моје стране, али сам бројно присуство искористила да прођем све елементе који су обавезни и које сваки час класичног балета налаже. Хуктали су и било им је прилично напорно, али су стисли зубе, све лепо урадили и коначно дочекали последњих пола сата часа да наставим са кореографијом. Ученицима су те кореографије толико освежење да не желе кући да пођу. После дугачког класа, у спором темпу, са много стезања разних мишића, Штраусова музика је заиста окрепљујућа за све.
Ооооооо, и те како препознам родитеље ученика, какви су и зашто су своју децу уписали на балет. Има оних који су их довели да науче нешто племенито и лепо, а има и оних који су их уписали у балетску школу да им деца не буду „на улици“. Ту су и они који верују да је њихово, иако буцмасто чедо највећи таленат који се појавио у окружењу.
Такви се родитељи увек после јавних наступа највише буне што им дете није играло у првом реду, не знајући да се професор-кореограф добро помучио да га што боље сакрије. Због свих. Публика не воли да гледа пуначке на позорници и у балету, а професорима буде жао оних који се боре са вишком килограма. Ипак, и то се некако удеси бар док траје школовање. Највише се радујем оним мамама и татама који у балету препознају ту красоту. У њиховим очима се види да се диве тој уметности. У тишини се провлаче кроз улазна врата, смерни су и учтиви, не запиткују, само посматрају шта раде њихова дечица. Не сметају, дивни су.
Што се тиче предавача, има и овде оних који се пренемажу. Сваки час су нешто болесни, морају баш у време часова негде да иду да нешто „јако важно“ обаве, те ово те оно. Нису сви ради да раде са температуром и главобољом, камоли са гипсом на нози или упалом плућа. А деца очекују да им посвете максималну пажњу. Прочитала сам да се одговорност развија око двадесет прве године. Код неких се, чини ми се, не развије никад. Не маре за посао и код таквих је стално присутна она изрека: „Није пос’о зец да побегне“ или „како ћемо, лако ћемо!“ Но пустимо њих. Хајде да радимо ми који желимо, умемо и хоћемо.
Има и ђака који на кијавицу реагују тако што се не појаве неколико дана у школи. Овде је мање таквих, некако су сви гладни знања које им нуди ова Школа, па се чак јако нервирају када понекад стварно баш не могу да дођу. Јаве се директорки уз извињење.
Кажу да су сузе здраве понекад. То кажу бабе. Па нека бабе и плачу. Ја нисам за плакање ако се не мора.
Уморила сам се јуче. Радила сам индивидиулно са две ученице које спремам за такмичење, па пуна два сата са средњом групом, а онда сам још давала нове комбинације најстаријима. Што би рекли „отпала сам!“ Како и не би, када сваку комбинацију покажем бар три пута и све заправо. Сећам се педагога који су долазили у Нови Сад обучени у цивилну одећу и само рукама и речима показивали комбинације. И у њих сам гледала и дивила им се како су ето дивни што желе да помогну и премосте наш недостатак педагога.
А у ствари, касније сам сазнала, долазилису да раде за „бесан“ хонорар уз фантастичне услове које само ми умемо да понудимо свима који нам пређу праг. Ја радим другачије и посао схватам озбиљно. Убацим се у трећу брзину па све показујем као да сам и сама на некаквом испиту. Истежем сваки део свог трошног тела, скачем заједно са ђацима и вртим се као да морам. Немам појма шта је боље или паметније, тек знам да сам покушала да све то радим „седећи и с пола ноге“, али то не иде, то није моја прича. Боље ми је да пре спавања мажем креме за препород стопала него да пустим децу да накарадно науче нешто ново. Увек сам била мишљења да деца заслужују да им се да најбоље. Најбоље од себе. Касније, шта ће ко урадити са свим понуђеним је само њихова ствар и њихов избор. Као професору класичног балета, стало ми је да их научим како треба.
На индивидуалним часовима где се увежбавају варијације сам мало више балерина. Ту им помажем да ставе на себе по неки трик који сам и ја, током играчке каријере крала од свих. Долазила су у Нови Сад белосветска имена, па сам, кад год сам имала прилику, посматрала како то раде балерине из великих светских центара са дугачком традицијом играња балета. Има у балету много штосева и пречица да се постигне бољи ефекат извођења тешких покрета. Могло би се рећи да је и балет „занат“ који сам ја добро испекла. У школи се до тих финеса углавном не стиже, то се највише учи у позоришту.
Овде је једна група, група „А“ и они су најстарији. Напредују великом брзином и скоро да су спремни за професионални балетски ансамбл. И буквално су најстарији јер је у тој групи један мушкарац са пуних педесет година који редовно похађа часове и учи све као и девојке са шеснаест, седамнаест и осамнаест година. Свака му част. И за њега сам направила соло кореографију, јер труд треба наградити.
Доносим кући костиме од ученица. Знам да шијем, посла се не бојим. Седнем крај прозора, па после вишеминутног натезања са иглом која не дозвољава концу да уђе у ушицу, ипак победим. Ћоравим, ћоравим, али зато уденем 3 метра конца (који се редовно због претеране дужине умрси), па кренем лагано да пришивам шљокице на костим за варијацију Китри из „Дон Кихота“. Иде полако. Радим пажљиво, бирам место и ценим размак. Давала је директорка мамама и бабама да ушивају, па каже тако зафркну да после нико не може да исправи упропаштено. Наоблачила сам се ја лепих и богато украшених костима и нагледала вредних руку позоришних кројачица које ред по ред тила, сјајних трака и разних украса пришивају на костиме балерина. А више од свега волим да балерине изгледају лепо. Ман’те ме оних балета у којима су обучени као за пецање (немам ништа против пецања, чак шта више), али зна се како се где и у чему иде. Нисам вам ја баш за те новотарије које ме поразе чим се завеса отвори. Појаве се играчи у лоше скројеним костимима бледуњавих боја са фризурама које то нису и све укупно то није нешто што мом оку прија. Тврди сам заговорник класике, класичног балета, оних предивних укусно украшених костима сложених боја, из којих вире оне божанствене балетске ноге у шпиц патикама. Те ме слике греју. Због тих слика и волим балет. Па чему онда толико одушевљења према тим генијалним делима као што су „Лабудово језеро“, „Жизела“,
„Бајадера“, „Корсар“ или „Дон Кихот“? Па зар нису тај костим и та игра на врховима прстију оно због чега милиони малих девојчица жели да игра балет?